21

април 2023

Отворена изложба „Крст као савремени симбол“ ауторке Мионе Марте Марковић

Потенцијално без ограничења у својим исходиштима, оштро супротстављен егзактности природних, физичких процеса на којима, парадоксално, мора да почива, опажајни процес поставља посматрача пред најтеже питање сваке замисливе семиотике уопште: када, под којим условима, у ком контексту, форма неке супстанције попут „учено бојене површи“ [1] захтева да буде примарно опажена као реалност, одн. форма те супстанције саме, а када као план израза неког значења (модалитети опажања α и β у Ековој семиотици, [2])? У дилемама карактеристичним за рани период савремене апстракције (уп. [3]) ово питање мора да је раздирало све који су се нашли на путу од савлађивања вештине апстраховања природне форме ка чистој геометријској апстракцији и коначном исходишту у Маљевичевој не-објективности. Не чуди онда што значај овог проблема сугерише, сасвим природно, његово испитивање у домену симбола преоптерећених културно-историјским значењем, као што је крст: само такве форме, када постану симболи, могу да подрже беспрегледну референцијалну и значењску ширину коју им њихов историјски контекст намеће. Игра боје и троугла, круга и квадрата, с једне стране, можда обезбеђује ширину неопходну за естетичко и епистемичко испитивање реда и равнотеже [4], док с друге стране свака апстракција крста у оквирима наше цивилизације намеће претходну дубоку деконструкцију и реконструкцију тог универзалног симбола. „Црни крст“ из 1927 јесте ехо „Црног квадрата“ из 1915, и верујем да је редослед важан, да је велики мајстор знао да се прво мора ослободити [5] значења лакше форме квадрата пре него што ће покушати да ослободи тежу, оптерећенију форму крста.

Полазиште сликарства Мионе Марте Марковић у циклусу „Крст као савремени симбол“ налазимо у самом средишту ове универзалне проблематике. Иако њеној апстракцији претходи елаборирана историја, њено стваралаштво је еруптивно и непланирано у овој савременој егзегези крста. Одликује га савршена интуиција и контрола колорита, а као потпис на повељи поштовања претходним истраживањима Марковићева оставља фасцинантно откриће сасвим нове структуралне форме разлагања крста, оно данас толико ретко, ново откриће у домену детаљно проучене геометријске апстракције у уметности. Крст Марковићеве, који се налази у континуитету са првобитним открићем те структуралне форме у њеном претходном циклусу геометријске апстракције „Рефлексије равни“, где је решење испитивано у равни, елементарније и мање оптерећено семантичким, зато је препознатљив и упечатљив већ на први поглед, носећи специфичан идентитет, управо попут крста Маљевича или крста Миодрага Б. Протића. О томе да је уметник свестан тежине симбола чије границе испитује сведочи и чињеница да је колажирање, често присутно

у „Рефлексијама равни“, једва присутно у новом циклусу: поигравање са одлукама о томе да ли представљено захтева интерпретацију или не се у „Крсту“ у потпуности премешта на терен боје и форме. Тек два мања формата колажирањем повезују овај циклус са претходним. Тај прелаз у стваралаштву Марковићеве је спонтан и могућ захваљујући управо прелазу у кретање простором крста већ препуном историје, симболике и мистицизма, из кретања једноставнијим и лакшим простором интерпретација у равни, где је истраживање захтевало додатне семантичке елементе.

Доминантно владање бојом, та маркантна одлика стваралаштва Марковићеве од самих њених почетака, је средство којим се најдиректније истражује питање граница интерпретације у овом савременом разлагању крста. У историјској перспективи, као да у њеном делу сведочимо проласку кроз, или повратку из Маљевичевог не-објективног крста (не-симбола на граници интерпретације) ка посматрачу чију перцепцију сада запљускује разигран, савршено балансиран колорит, комплексности какву само зрелост и одлучност у изразу могу да контролишу. Питање значења или прихватања форме прима фацие је тако отворено на још сложенији начин, загонетка учињена још дубљом: енигматичност зато у потпуности прожима њен рад. На широк распон композиција, од оних у којима се огледа цео спектар до „монохроматских“ валера (флуоресцентних!) наранџасте, жуте, ружичасте, зелене и других – ауторкине до сада најчистије апстракције – мапиран је невероватан емотивни распон који њено дело емитује. Свако платно у овом циклусу тако јесте и њему иманентно раскршће, показивач ка осталим, сведочећи о открићу правог система, једног самосвојног језика, нове граматике у уметности геометријске апстракције, снаге и комплетности какве ретко срећемо пред овако дубоким изазовима са којима се стваралаштво Марковићеве суочава. Њен одговор, дефинитиван и заокружен, тек посматрача и критику уводи у простор енигматичног, распирујући радозналост да се кроз његов доживљај траже решења за лавиринте које је овим циклусом подигла.

Др Горан С. Миловановић

 

 

[1] Ђорђо Де Кирико, „Сећања из мог живота“, Службени гласник, 2009 (1962).
[2] Умберо Еко, „Кант и кљунар“, Паидеиа, 2000 (1997).
[3] Анна Мосзyнска, „Абстрацт Арт“, Тхемес & Худсон, 2020 (1990).
[4] Wассилy Кандинскy, „Поинт анд Лине то Плане“, Тхе Соломон Р. Гуггенхеим Фоундатион, 1947 (1926).
[5] Казимир Маљевич, „Кубизам, рушилац идеје ствари“, у „Бог није збачен“ – Сабрана дела, Плави круг, Логос, 2010.